Оглавление

Зубобоља

Зубобоља је прогањала инжењера летења Кхарина неколико сати, а два зуба су болела одједном. Могао је да оде код лекара у станицу Васиљев, али је већ било касно, и он једноставно није желео да одврати доктора у тако неприкладан час. Онда се сетио студија у руском стилу и система салта на голом поду, без струњача. Саултови су ослабили деловање сигнала мождане коре и активирали древније унутрашње структуре мозга. Штавише, проток крви се побољшао у целом психобиомеханичком систему «МАН». Савладавајући бол, Кхарин је склизнуо са кауча, било је око 23—00 по московском времену. Чланови летелице, ослобођени страже и експеримената, одмарали су се у овом тренутку. Да би се консолидовала техника салта, било је потребно извести их око три хиљаде пута, три месеца. Тада технику салта тело памти као нешто природно. Треба напоменути да салто у руском систему самоодбране није гимнастички салто који нас учи на часовима физичког васпитања. У контакту са тврдим подом, мека ткива леђа се замењују, а тврде карике су руке, рамена као да се помичу. Салт, ако је оставио траг на људском телу, почиње од врхова прстију десне руке, затим се подлактица скролује и раме се по некој инерцији уклапа у тврди под. Затим, као на дечијој љуљашци, «траг» иде дијагонално од десног рамена кроз кичму, дуж меких ткива, иде до леве стране бутине. Подижући се, систем карика «човек» скреће у правцу кретања ка главном току. Ово се понавља у обрнутом кретању напред. На овај начин особа за два салта преко рамена иде у почетни положај. На почетку наставе, Кхарин је осетио мучнину — утицала је неразвијеност малог мозга, али је то убрзо прошло, као што се дешава са обученом особом.

Након што је направио само 4 салта кроз «Не могу», биоинжењер је приметио смањење зубобоље — као што се очекивало, мозак је активирао свој унутрашњи, дубоки део и одлив крви је допринео уклањању зубобоље. Након што је направио још осам салта на поду своје кабине, Кхарин је са задовољством приметио нестанак зубобоље. То је трајало целе ноћи: чим су га зуби почели да боле, Харин је склизнуо са кауча и изврнуо салто, а такође је водио дневну евиденцију о количини изведених вежби. Отприлике половина прописаних салта је већ прошла. Након тога се присјетио како су га учили овим руским салтима — ово је спој три вјежбе — «Увртање руку у раменом појасу» плус «а ла бреза» плус «криви корак» … увртање руку је било оно најлакше — морали сте да устанете и раширите руке док стојите бочно као да сте кроз кажипрсте обешени на затегнутој сајли. Окрећући рамена и нагињући главу на једну или другу страну, окрените рамени појас. Онда се сетио друге вежбе — док је још био кадет летачке школе, легли су на асфалт и, подижући ноге, котрљали се с једне стране на другу, као клатно или дечја љуљашка. Овде је било важно заменити мека ткива кукова и леђа. Пазите да оштри каменчићи на тротоару не повреде кичмени стуб. Па, трећа вежба — «криви корак» изведена је седећи на поду или било којој тврдој подлози. Дакле, савијајући ногу као криви пуж, преносимо тежиште са једне ноге на другу, коју такође савијамо према унутра.

Ова вежба је захтевала извесну флексибилност у зглобовима колена и названа је «криви корак». Треба напоменути да је на основу шеме постављања задатка (СИТУЦИЈА -> ПРОБЛЕМ -> ЦИЉ-> ЗАДАТАК-> РЕШЕЊЕ) Харин извршио одговарајућа прилагођавања и могао је да учи без инструктора. Треба напоменути да је сам салто одговарао одређеном слову четрдесетдеветоцифрене древне словенске азбуке, али које писмо је за Владимира Кхарина и даље било мистерија. Већ је било јутро када је Харин победио ова два болна зуба и он је задремао. А онда је у будној половини, напола поспан, угледао својим мозгом љубичасто поље дуге како му излази из груди. То је било његово поље — биопоље. Из руку је био сјај. Први пут је посматрао такву слику — оптерећење на мозгу је утицало, мозак као да види кожу тела.

Пробудивши се, записао је своја осећања у свој дневник и пожурио са извештајем команданту брода, професору Артуру Штолцу. Отишавши ипак код др Зајцеве, говорио је о свом открићу и визији биопоља уласком у неко измењено стање свести. Др Викторија Заитсева је пажљиво прегледала десни и пронашла неку упалу, прописала испирање уста лековима. Затим је пажљиво гледала серију салта и сетила се филма који јој је приказан у детињству — овај салто је имао Волховске корене. «Али ми нисмо чаробњаци, нисмо мађионичари, већ научници, и зато постоји објашњење за све, и логичко, и научно и религиозно теолошко. Пошто ми као врхунац Божије творевине имамо све Божије планове за животиње, творевине у себи… ми смо као Бог… можда су захваћени дубоки делови мозга и човек на све око себе гледа са већ развијеним способности, привремено мирује. На овоме је Викторија завршила инспекцију, и захваљујући Кхарин на тако важном открићу, написала је у свом дневнику о научном експерименту, али већ на Земљи, у лабораторији за томографију мозга…

МЕТЕОРСКА КИША

Инжењер летења Јурјев се пробудио од звука сирене — упозорила је на ток метеора. А онда су сензори показали нестанак струје — по свој прилици, отказали су обични соларни панели. Јурјев је размишљао о томе — није имао више соларних панела на залихама. Али! Али још су постојали исправни совјетски транзистори П-214, са кристалима германијума унутра. У магацину их је било 500. Извадивши једну, пажљиво је тестером за нож испилио поклопац транзистора и довео отворени п — н — п спој до прозора. Светлосни ток са Сунца је побудио струју у германијумском кристалу овог транзистора. Јурјев је довео сонде волтметра на базу и емитер, респективно — Ура! напон је био мали, само 0,3 волта, али је било! Након што је провео осам сати монтирајући 50 транзистора на плочу димензија 17 пута 17 центиметара, довео их је на сунчану страну станице — и резултат је био 1,3 волта напона при малој, малој струји. Решење је одмах разрађено — да се соларни панели пробијени метеоритима замене домаћим транзисторима П-214 модела из 1970. године. Све је функционисало и домаће соларне батерије су почеле да акумулирају енергију за пуњење батерија станице за одлазак у ваздух са Земљом, са Центром за контролу мисије!!!

ВИЗИЈА АНЂЕЛА

Након што је саслушао Харинов извештај, развеселио се професор истраживачке експедиције, који је и командант Пегазовог брода Артур Штолц. Вау, транзистори П-214, објављени још у СССР-у 1970. године, добро су нам дошли 2028. године! Прошло је око 60 година — колико је био јак залиха научне мисли у СССР-у! Професор Штолц је имао нешто више од педесет година, а још је пронашао школу совјетских научника који су учили да размишљају, да измишљају на нестандардне начине, али све у границама логике! Да, било је времена, било је то време открића, када је 70 одсто проналазака читавог човечанства пало на седамдесете године двадесетог века. Сео је за радни сто и почео да попуњава дневник, резерва струје му је омогућила да ради са светлима за нужду, а за три дана Харинова соларна батерија би требало да буде спремна — упркос свом мукотрпности, ово је била последња нада! Попунио је дневник, размишљао, размишљао и погледао кроз прозор — брод је напуштао сенку Земље, излажући своје стране Сунцу.

А онда је видео групу људи — тихо су певали и ходали са транспарентима у паралелном току. Да, да, у свемиру, у паралелном току. У сунчану зору, слика је деловала невероватно! Погледао је изблиза и видео крила људи — било их је седам. «Да, ово су анђели!» — узвикнуо је Артур и пожурио да све сними видео-камером, док је дозивао колеге. Цела посада брода видела је анђеле. Била је средина марта земаљског времена, време Великог поста, и сви заједно, радујући се виђеном, почели су да певају песме хвале Богу. Наравно, нису сви на броду били хришћани, али је мала група научника, окоштали атеисти, одједном почела да прави крстове од импровизованих средстава и качи их око врата. Визија анђела трајала је око пет минута, а све је снимљено, чак су и њихове песме снимљене на филму. Тако се ближио крају месец боравка брода у Земљиној орбити. Предстојало је много експеримената, али управо овај «космички» је вољом Створитеља остао заувек у сећању људи!

ТРЕНИНГ МИРИСА МИСЛИ

Када је професор Артур Столц још био студент, волели су да играју следећу игру као студенти. Док су били у аутобусу, по лицима, одећи, држању, начину говора и многим другим знацима претпостављали су професију људи. Лако је било разликовати пензионере од, рецимо, студената, али је било јако тешко разликовати доктора од наставника — уосталом, обојица су радници знања, само ако разговарате са њима, што је било забрањено правилима закона. игра. Док су били у аутобусу, ученици, а било их је мало више од 3—4, правили су белешке и, сишавши на правом стајалишту, размењивали белешке. Било је много сличности. А за победника се сматрао онај са највише мечева.