Agencija TEA BOOKS

U srži ovog zagonetnog, duboko sugestivnog romana, leži teorija da postoji zakon nizova koji povezuje naoko slučajne događaje (koju izlaže stvarni naučnik Pol Kamerer, čiju biografiju je napisao Artur Kestler). Vilhelm Bolt, rudarski inženjer, nakon što za dlaku izbegne pogibiju u rudniku, biva ubeđen da na svetu postoje nepoznati uticaji zaštite. Kao bogati, penzionisani otpadnik koji živi na imanju u norveškoj provinciji, potpuno se posvećuje dokazivanju Kamererove teze sakupljajući priče o sinhronitetu. Dve duge priče smeštene u različito vreme i mesto ilustruju Boltovu pretpostavku. U prvoj, duh utopljenog mornara sa barke koja je potonula u vedroj noći na opasnom moru pohodi upravnika svetionika Sand, Kalea Jakobsona; još više duhova javlja se Kaleovoj ćerki epileptičarki, Josefi. Druga priča dešava se u Rimu 1497, kada bogatog, izgnanog firentinskog trgovca, Lorenca del Vetra, pogođenog retkim oboljenjem kože, isceli stara, nevešto naslikana slika Bogorodice. U pripovedanju Hansen daje prednost pristupu ruskih babuški, gde je jedna priča uklopljena unutar druge. Njegov „serijalizam“ je romantičan u najdubljem smislu, alegorije i pripovesti sadrže dubinsku strukturu sveta, dok su matematika i nauka samo promenljiva površina. Zanatsko umeće proze 19. veka i složenost misli 20. veka od ovog romana čine hvale vredno štivo.

Psalam na kraju puta nije samo odlična klasična priča o iskustvu i odrastanju, o prijateljstvu i ljubavi, o razvijanju i nasleđivanju. Zahvaljujući svojoj pažljivoj, istraživačkoj preciznosti, ovaj roman predstavlja i potpuno moderan opis lepote i samodestruktivnosti evropske kulture.
Majstorski sastavljen roman ideja, vrhunski roman, sjajno, magično podsećanje na Evropu još netaknutu svetskim ratovima, i vešto, ubedljivo preplitanje ličnih s opštom tragedijom. Psalam na kraju puta predstavlja izvanredan pripovedački podvig koji je doživeo ogroman uspeh u Evropi.

Gospođa Pompadur, ljubavnica Luja XV, štitila je slobodoumne mislioce i određivala trendove svoga vremena. Iako nije imala direktan uticaj na politiku, bila je važna i pitali su je za sve.
Najslavnija od svih francuskih kraljevskih ljubavnica je markiza De Pompadur, ljubavnica Luja XV, koju su Parižani opisali kao ženu koja je 15 godina bila devica, 20 razvratnica i 7 svodnica.
Gospođa Pompadur bila je inteligentna, lepa i prefinjena, izuzetno zanimljiv sagovornik, a ministri na dvoru Luja XV rado su tražili njene savete i provodili vreme s njom. Zbog malih usta, ovalnog lica i duhovitosti smatrana je lepoticom svog vremena, i veoma brzo uspela je da uđe u salone tadašnjeg francuskog građanstva.

„… Kad nastanu jesenji dani, na Kosovu svako jutro legne magla koja se postepeno razređuje što se sunce više penje, pa kad se ona sasvim razbije, nastane najlepši dan. Tih dana, izjutra je studeno te se čovek mrzne a na podne je žega nesnošljiva.
Jednoga od tih dana početkom meseca avgusta, krenem se u četiri sata izjutra iz Prištine na put s Kosova na Sinje more, kako sam ga i u naslovu ovih mojih beležaka označio.
U Prištini još sve spava. Kapci na dućanima su spušteni i debelim katancima zakopčani za ćepenke. Pogde i gde samo kafedžija već otvorio kapak na svome malom dućančetu okićenom džezvicama razne veličine, izneo na sokak mangal pun uglja pa ga, još sanjiv, raspaljuje mašući metlom. Tamo dalje, pred hanom, uspremaju se putnička kola; kočijaš vezuje kanapom nešto na dizginama što se sinoć prekinulo, a prljavo hansko momče donosi pune kofe i pljuska točkove na kolima da spere blato, što su ga kola juče ponela s puta. Psi, one gomile sokačkih pasa sa orijenta koji kad nastanu hladne noći spavaju pribijeni jedno uz drugo na kaldrmi, već su počeli da se razmotavaju iz tih svojih klupčadi i da se protežu očekujući, sa opravdanom nestrpljivošću, da se otvore kasapnice. Na onoj česmi na ćošku, umiva se jedan hodža i pere noge brižljivo kao i lice da se zatim popne na visoko minare i jasnim, zvonkim glasom, oglasi prvi jutarnji pozdrav Bogu…“

Zbirka priča Među zidovima je refleksivna proza, u kojoj spisateljica ostavlja svedočanstvo o svom životu, te tako podseća na dnevnik. Upoznaje nas sa svojim mislima, osećanjima i sećanjima dok bolesna leži u krevetu. Okružena belim zidovima, prozorska okna kroz koja vidi parče plavetnog neba i krovove kuća jedina su joj spona sa spoljnim svetom. Iako je svesna svoje bolesti i nemoći, ipak bi da bude bar malo srećna…

Žuta porodica i druge priče predstavlja zbirku priča inspirisanih kućnim ljubimcima i životinjama uopšte. Kako one razmišljaju, kako se ponašaju, ali i kako utiču na ljude, a pre svega na decu. Koliko su nam ta mala i često krhka bića poput kanarinaca slična, da li neke od naših osobina imaju i oni i kako sve to prepoznajemo i u njihovim dogodovštinama uživamo. Autorka je maestralno obradila temu emotivnog povezivanja dece i ljubimaca. U ovim pričama pored najmlađih mogu da uživaju čitaoci svih uzrasta koji vole životinje i koji su uspeli da u sebi sačuvaju dečju iskrenost i razdraganost.

Roman Pre sreće je toliko uverljivo napisan da su mnogi mislili da je u pitanju dnevnik same autorke. U pitanju je iskrena devojačka ispovest o prvoj mladalačkoj ljubavi prema već verenom prijatelju Nikoli, i daljem nizu događaja koji joj daju odgovore o životu i muško-ženskim odnosima. Junakinja, pored prikazivanja samih dešavanja, zapravo ispisuje duhovnu evoluciju mlade žene koja promišlja o ljubavi, karakterima ljudi, o iluzijama i stvarnosti — ukratko o smislu i vrednostima života. Ovo je možda naš jedini ženski roman o sazrevanju, koji je, nažalost, mnogo godina bio zaboravljen.

Zbirka priča: „Čas stvaranja“, „Učenica“, „Čekanje“, „Pljusak“, „Kroz zaleđena polja“, „U sanatorijumu“, „Spasioci“, „Cveće“, „Nakaza“, „Invalid“, „Otac“, „Majka“, „Jesen“, „Redom“, „Čarape“, „Veliko čekanje“ i „Regrut“.

Zbirka priča: „Jedna tužna priča“, „Dukat“, „Neće da se kupa“, „Oko Ivine kuće“, „Strah“, „Rđava Mara“, „Na ostrvu“, „Hajdučica Milja“, „Pače“, „Tetka Jelenina ćerka“, „Begunci“, „Vida“, „Vinko“, „Malo dobro srce“, „Siročići“, „Deset para“, „Neposluško“, „Preko mora“, „Zita“ i „Caca“.

Ispovesti su prvo objavljeno delo Milice Janković. Za samo objavljivanje ove zbirke pripovedaka vezuje se interesantna priča — naime, štampana je pod pseudonimom L. Mihajlović, najverovatnije prema imenu njenog ujaka Lazara Mihajlovića, koji je bio Miličin duhovni uzor. Zbirka je koncipirana kao devojački dnevnik prožet raznovrsnim temama: razmišljanjima o ljubavi, položaju žene u srpskom društvu druge polovine 19. i početka 20. veka, razočaranjem u život, snom o lepoti i uzvišenosti duha. Junakinja doživljava sebe kao „bolničarku duša“ — empatu koji svima može udeliti savet, ali se svojih nemira ne može osloboditi.